У модерној индустрији и свакодневном животу су широко коришћени лепљиви и материјали за превлачење. Дубоко разумевање њихове структуре помоћи ће боље схватити њихове перформансе и примену.
Лепила се могу поделити у различите врсте као што су лепила полиизоцијаната у складу са реакционим саставом. Лепила полиизоцијаната имају малу молекулску тежину, лако су растворљиви у органским растварачима, могу продрети у порозне подлоге и побољшати перформансе везања. Изоцијанатска група у својој молекуларној структури је високо хемијски активна и може да реагује са материјалима који садрже активни водоник како би се формирала снажна хемијска обвезница; Група карбамате даје лепљиву поларитет и флексибилност, повећава стабилност везања и чини га прилагодљивим разним материјалима.
У погледу премазвања материјала, његова структура је уско повезана са формирањем адхезије. У теорији хемијске обвезнице, лепкови који садрже реактивне групе могу се везати за подлоге са сличним групама хемијским обвезницама, а ова веза је најјачи и најдража. Електростатичка теорија истиче да су преостали електрони на површини лепила и подлоге обликовати двоструки слој, а интеракција побољшава лепљење, али је удаљеност електронске акције ограничена и да се притисак треба применити да би се могао применити притисак. Теорија дифузије показује да ће сегменти лепкова макромолекуларног ланца диффицирати на другу страну интерфејса како би се формирала спречена мрежна структура.
Поред тога, састав лепкова није само главни агент, већ укључује и разне адитиве. Средства за очвршћавање могу промовисати хемијску реакцију лепљивих материјала за убрзање очвршћивања; Средства за троје учествују у реакцији очвршћивања да би се побољшале снагу удара и љуштење отпорности лепка; Разблаживања могу умањити вискозност итд. Различити адитиви дају специфична својства лепка да задовоље потребе различитих сценарија апликације. Разумевање ових структура и принципа је од великог значаја рационалној употреби и развоју лепкова и материјала за превлачење.
